// 29.Oct.  //  1 komentar

Tetovaža kao pečat

Neki psiholozi tvrde da je tetoviranje zapravo znak za “telesni narcizam” i da se radi zbog nezadovoljstva izgledom. Možda su i u pravu, ali zar ljudi ne zadovoljavaju svoje psihičke ili egoističke probleme na mali milion drugih načina? Počevši od silikona, botoksa, promena pola, promena imena i nekad celog identiteta. Ali ipak je sve to “opravdano” i ti ljudi se ne tretiraju kao potencijalni robijaši ili narkomani kao što se čini sa istetoviranim ili modificiranim osobama..

Ja mislim da svako treba da uradi ono što će ga učiniti srećnim ili lepšim. Možda drugima nije lepo, ali je to najmanje bitno. Mi treba da se osećamo dobro u svojoj koži, mi smo u njoj, ne drugi. Diskriminacije je bilo i biće uvek, protiv toga se ne može, ali ti ljudi koji nas gledaju popreko nisu uopšte tipovi osoba sa kojima bi mogli stati pričati, razlika zdravog razuma nam je velika.

Svojim modifikacijama ne štetimo nikom, nego se na neki način borimo za pravo da svojim izborima upravljamo sami. Da simbolizujemo ili prisećamo bitnih trenutaka, voljenih osoba, strasti, da zepačatiramo trenutak nekog ludila ili događaja koji nam je ostavio trag na duši. Tetovaža bi trebala da predstavlja ličnu filozofiju koja šalje poruku svetu ko smo bili ili ko smo sada. Iz tog razloga jako dobro razmislite šta ćete tetovirati, jer ćete to nositi na sebi ceo život.

Tetovaža nije slika koju samo skineš sa zida, to treba da bude lična stvar, treba da predstavi tebe kao jedinstvenu osobu.

A da li je zarazno, to je diskutabilno, ja bih rekla da jeste, jer se prvi put prvenstveno bojimo bola, ali kad prevaziđemo taj strah i skontamo da to zapravo nije ništa strašno, onda nam se stvore muda i za sledeće. Većina ljudi razmišlja godinama šta će prvo da istetovira, a za pet minuta odluči šta će sledeće. Imamo jedno telo, jedan život, treba taj čist kanvas iskoristiti maksimalno.

Činjenica je i to da nas memorija napušta iz godine u godinu, ali tetovaža će nas uvek vratiti nazad u vreme, kad god pogledamo u nju, setićemo se perioda kada smo ga radili, tih osećanja koje smo doživljavali, slike možemo izgubiti vremenom ali tetovaža je sa nama do kraja života.
A kako ćemo izgledati kada omatorimo? Pa moćno! kako drugačije, imaćemo šta da prepričavamo unucima dok drhtavim rukama dižemo svoju naboranu kožu pokazivajući tetovaže. Ja ću rado svojim unucima dati da flomasterima prelaze preko njih, ko još ima tako cool bojanku??



1 komentar na “Tetovaža kao pečat”

  • to mi kazi! odlican text!

Napiši komentar